kerovođa

Hund Menschen CIV

2012-01-27T15:33:00.000+01:00

Nostalghia

2012-01-26T13:05:00.001+01:00

Flowers to the Mistress, Receipt to the Wife

2012-01-25T12:34:00.001+01:00

Beograd mon amour 49

2012-01-22T17:40:00.001+01:00

Majora Ilića

Hund Menschen CIII

2012-01-20T12:55:00.001+01:00

Landscape

2012-01-18T15:34:00.001+01:00

Lost in Reflection

2012-01-17T13:03:00.001+01:00

Winter Light

2012-01-16T12:01:00.001+01:00

Beograd mon amour 48

2012-01-15T18:18:00.002+01:00

Klinički centar Srbije, ulaz iz Pasterove

Hund Menschen CII

2012-01-13T13:33:00.001+01:00

Cat is the Judge

2012-01-12T13:11:00.001+01:00

Mario Bruegel "The Peasant Train"

2012-01-11T12:28:00.001+01:00

A Forest

2012-01-10T13:36:00.001+01:00

Beograd mon amour 47

2012-01-08T13:26:00.001+01:00

Miročka

Hund Menschen CI

2012-01-06T18:15:00.001+01:00

Beograd mon amour 46

2012-01-01T14:00:00.001+01:00

Univerzitetska dečija klinika, Tiršova

(2012. Godina beba)

2.0.1.2. super moći u vašoj moći!

2011-12-31T15:29:00.001+01:00

Hund Menschen C (Jubilarni)

2011-12-30T14:23:00.004+01:00

foto by Blurred

Jubilarni 100-ti Hund Menschen zahteva par jubilarnih rečenica. Rubrika je pokrenuta 30.oktobra 2009. u nameri da kroz zajedničke portrete kerova i njihovih vlasnika prikaže činjenicu koja nije nepoznata - oni liče jedni na druge. Kerovi su ritualne životinje i svako ko ima ili je imao kera zna koliko robuju tačnom tajmingu svakodnevnih rituala, od kojih su šetnje i hrana najznačajniji. Moram napomenuti da sam i ja veoma sklon raznim ritualima i neizmerno cenim energiju koju dobijam iz njihovog poštovanja. Ritual ove rubrike je sadržan u formi njenog objavljivanja - jedna fotografija svakog petka. Osim letnje pauze, uspeo sam da disciplinovano tokom 100 nedelja ispoštujem taj ritam. Što je veći broj veća je i njegova snaga. Dakle, idem ka broju 1000! 

Ovu priliku ću da iskoristim i da se obratim, ovaj put, ljudima koji imaju ili žele da imaju kera. 

IMAJTE NA UMU:

1. KER NIJE IGRAČKA

2. KER NIJE DETE

3. KER NIJE ZAMENA ZA NEDOSTATAK LJUDSKE LJUBAVI

4. KER TRAŽI DISCIPLINU I STRPLJIVOST

5. KER TRAŽI REDOVNU FIZIČKU AKTIVNOST

6. KER MORA DA SE REDOVNO IZVODI NAPOLJE. UJUTRO (PRE POSLA) POPODNE (POSLE POSLA) i UVEČE (PRED SPAVANJE)

7. KER JE VAŠE OGLEDALO. KAKVI STE VI TAKAV JE I ON

8. KER JE MAJSTOR ZENA KOJI MOŽE MNOGO DA VAS NAUČI

9. KER ŽIVI SAMO U SADAŠNJOSTI
10. KOLIKO KOD KERU DALI  UVEK ĆE DUPLO VIŠE DA VAM VRATI

11. KER SE NIKAD! FIZIČKI NE KAŽNJAVA 

12. KER JE DAR LJUDIMA OD PRIRODE KOJI PRAVI MOST KA NJENOM SHVATANJU

Hvala svim dosadašnjim foto saradnicima rubrike: Blurred, Yzse, Vrabac, Retka Zverka, Cvetajeva

Death Will Tear Us Apart

2011-12-29T10:52:00.001+01:00

Bicycle Shepard

2011-12-28T12:53:00.001+01:00

Silence of the Dolls

2011-12-27T12:47:00.000+01:00

Serial Killer

2011-12-26T12:23:00.000+01:00

Beograd mon amour 45

2011-12-25T15:14:00.001+01:00

Bulevar Vojvode Mišića

Hund Menschen XCIX

2011-12-23T16:23:00.000+01:00

Mario Eterović - Fractals (2011) * Rekapitulacija

2011-12-22T22:54:00.008+01:00

Svaka Nova Godina izaziva u ljudima potrebu za podvlačenjem neke crte. Moj solo album "Fractals" koji sam objavio u formi free downloada u februaru je postao pozitivno iznenađenje koje mi je obeležilo 2011-tu. Broj skidanja albuma je premašio brojku od 2500 što me čini veoma srećnim muzičarem. Nisam imao velika očekivanja u tom smislu kad sam ga objavio.Mislio sam kome je danas uopšte stalo do preslušavanja nekog relativno nepoznatog elektro/ambijentalnog albuma? Očigledno, postoji solidan broj ljudi koji su pozitivno odreagovali na moj rad i odlučili da ga šeruju sa drugim ljudima.

Linkovi za ove 2 varijante download-a (uz prikaz kompletnog CD omota) i dalje se nalaze ovde.

Bez podrške ne bi bilo ni ovih lepih brojeva i zato

!HVALA!

Mojoj ljubljenoj Katarini koja me trpi i nesebično podržava godinama
Sestri Vanji koja je uvek bila tu da pomogne kad najviše treba

Slobodanu Vujanoviću koji je od početka pokazivao osećaj za muziku koju stvaram i uvek se trudio da je približi široj publici preko svoje divne kultne emisije Moć Veštica na B92 i preko svojih kritika (u nastavku možete da pročitate njegovu recenziju Fractals albuma)

Vladimiru Skočajiću Skoči koji je, takođe, imao sluha za moju muziku i puštao je u svojoj eklektičnoj Gistro FM emisiji na radiju B92

Borjanu i Milošu (Zarez FM) sa Novog Radio Beograda

Branislavu iz Plastelina, koji me je hvalio gde god je stigao

Popboksu i Dobrim vibracijama koji su uvek objavljivali sve informacije o mom radu

Milanu B. Popoviću koji je napisao lepu recenziju za Nocturne magazine (u nastavku možete da je pročitate)

i mojim drugarima koji su me nesebično reklamirali na svojim internet kućama sve ovo vreme: Maretu i Kristini a.k.a. nasdvoje, Oliveri a.k.a yzse, Nebojši a.k.a. prešlicavanje, Nikoli a.k.a. NGboo, Borisu a.k.a vrabac, Jeleni a.k.a. etotako, Bati a.k.a. šminker, Pavlu a.k.a. loverboy, Vesni a.k.a. ves, Marini a.k.a. cvetajeva i Vladimiru a.k.a. dogmeat.

i na kraju, kao što u filmovima napišu za posebno pojavljivanje zvezda, veliku zahvalnost dugujem Miroslavu Miši Saviću, kompozitoru i geniju, mom dragom prijatelju od koga sam dosta stvari naučio i od koga i dalje učim.

Ako sam nekog zaboravio, nek mi ne zameri...hvala i njemu ili njoj.

Video X 2 sa albuma "Fractals"

Recenzije

MARIO ETEROVIĆ – Fractals (samizdat)

Jedna objektivna recenzija

piše: Slobodan Vujanović

Evo jedne objektivne slike, od juče:

Crveni Golf zastaje i gasi se par metara pre pešačkog prelaza. To mi privlači pažnju. Motor se ponovo pali i auto nastavlja da mili do pešačkog prelaza pošto se u međuvremenu upalilo crveno svetlo. Vrata suvozača se otvaraju, ali niko ne izlazi. „Hm... Em, izlaze na sred ulice, em se još pozdravljaju pola sata...“- mislim ja. Tek tada primećujem da za volanom sedi uplakana plavuša (26) koja prstima sa dugim crvenim noktima briše suze. Na mestu suvozača je krupan muškarac u ispranoj vijetnamci sa dugačkim nosem koji urla na nju. Njegova vrata su i dalje polu-otvorena. Zatim se sa treskom zalupe. On ne izađe. Na zadnjem sedištu sedi petogodišnja devojčica. Mirna kao bubica.

Ali, Fractals i ja smo se sprijateljili dan ranije. Dok sam šetao duž izrovanih i blatnjavih staza kojima su, baš kako malo pre, prošla sva vozila u posedu Vojske Republike Srbije. I walk alone. Sa Mariom ponekad vozim bajs. To da znate da smo bliski i da nije baš lako pisati o učincima ljudi kojima ćete morati da pružite ruku još mnogo puta.

Dan je takav da je povampirio moja ubeđenja da je samoubistvo jedini dostojanstven način odlaska sa ovog sveta. Blatnjavi sneg i još blatnjavije nebo spojili su se rekom koja uvek teče u pogrešnom smeru. Drveće bez lišća poput rešetki na toj slici. Raspoloženje sam vam razjasnio, jel da?

Mesto na bilo kojoj od mojih mobilnih ili statičnih plejlista ovih dana nije lako dobiti, jer svuda je onačijeimenistedostojnidačitate. Ali, kao što rekoh, Mario je family.

Fractals je instrumentalna ploča iako ćete tu i tamo čuti po neki izgovoren ili bledo otpevan stih. Instrumentalna, „ambijentalna“ muzika nije emotivni bunar u koji volim dublje da zavirujem. Osim ako je ne prave Mogwai ili Explosions In The Sky. Zahteva previše pažnje, a olako gubi svaku i postaje samo prijatno okruženje. Fractals tokom premijernog emitovanja ne stoji mnogo bolje, ali, čini mi se, da ponovna preslušavanja (ja sam na devetom) znatno povećavaju gustinu zvuka i njegova vlakna lepe se na vas poput snežnih pahuljica.

Uvodna tema Ja mogu (baš kao i Heaven) zvuči kao instrumentalna verzija neke pesme koja nije ušla na Disintegration od The Cure. To je veliki kompliment, ali za 1989. u produkcijskom smislu. Sećam se kako sam uz ovaj album tugovao za jednom Anom. Nostalgija je sado-mazo disciplina. Made Of Stone (Solitude version) počinje semplovanim vokalom koji kaže „(neštoštonerazumem)... It’s solitude... Heart (ili Hard?)... Made of stone... Working hands of brotherhood... Love to destroy...“ ... misli koje nas gone, očigledno. Bilo da vas podseti na skrimadelike sa Screamadelice ili na neke od ranijih radova Sabres Of Paradise ovo je Andrew Weatherall-ovski narko-klimaks uz koji se i dan-danas može izirajdovati. Da je retro produkcija bila još malčice naglašenija rekao bih da je sasvim u skladu sa nečim što će uskoro biti svetski trend (a proslava dvadeset godina Screamadelice deluje kao njegov logičan inicijator). Isola pokušava da bude chill-out varijanta tog procesa, ali akustična gitara srozava opšti utisak na New Age ugođaj. Zamišljam zamišljene marketinške radnice. Satellite još više usporava putovanje i sada smo, nakon lansiranja, već nekoliko sati u dubokom svemiru. Ne raspoznajem instrumente, ali koji god da je onaj klasični koji čini kičmicu ove teme nikako mi ne prija. Volim i kad snovi imaju stav. Baš kao i parkirana borna vozila Vojske Republike Srbije.

Nakon toga počinje remiks segment. Nova verzija Ja mogu (sada kao Sećanja remix) deluju kao uvod u temu koja nikada ne počne. U sinitisajzer deonicama smo do kolena. Made Of Stone (Decency version) ima violinama i multipliciranim glasovima obogaćen aranžman i Robertu Smithu bi se dopala (1989. možda još i više). Sa Heaven (u Blue Remixu) je već jasno da ovi zbijeni remiksi čine konceptualnu celinu, pre svega zasnovanu na sint-dronovima i zaigravajućim temama (ovde je klavir), koja bi volela da bude ili već jeste „neo-klasika“. Zimski pejzaži su pred vama ili u vama. Ovo drugo garantuje veće uživanje. Konačno, treća verzija Ja mogu (Sisyphus Remix) podseća me na radove umetnika sa velške etikete Ochre Records koji često dugotrajuće harmonije prepliću aritmično raspoređenim (škripućim, strugajućim, ježećim) zvucima. Moje telo ima zalihe ovakve muzike i nije ih željno.

Ima li ovakvih albuma na srpskom muzičkom nebu? Ne. Treba li nam ih? I da i ne i možda. Da, jer s jedne strane ovakva muzika ima moć nad užljebljenim dušama i korespondira sa svetskim trendovima (tj „duhom sveta“). Ne, jer Srbiji treba brutalna muzika sa eksplicitnim socijalnim/ političkim stavovima, da provocira, zavodi omladinu i pokreće revolucije. Možda, jer je odraz kontrolisano vođene i jasne autorske vizije, kakvim nismo baš zasuti.

Ovaj album nije namenjen onima koji vole objektivne recenzije. Baš kao ni vazduh na ovoj planeti.

selektah: ***plus/ *****

Recenzija u Nocturne magazinu

piše: Milan B. Popović

Contagion

2011-12-22T11:47:00.000+01:00

Down by the Water

2011-12-21T13:06:00.000+01:00

Windows in Windows

2011-12-20T12:42:00.000+01:00

Waiting

2011-12-19T12:02:00.000+01:00

Beograd mon amour 44

2011-12-18T14:10:00.000+01:00

Miloša Pocerca

We Need to Talk About Kevin (2011)

2011-12-16T20:13:00.006+01:00

Nihilizam  je krunisao filmsku kraljicu za 2011-tu. Lynne Ramsay je  odlučila da  se pozabavi tabu edipalnom temom savremenog konzervativizma u   psihološkoj horor formi koja obrađuje strah o kojem se ne priča. Rodila   si dete, sestro, ali imaš osećaj da ti je alien.

Ko  nije gledao moram da ga upozorim da je ova analiza filma potpuni  spojler. Dakle, gledajte pa čitajte. Mada, uvek možete i obrnuto. Na  vama je izbor. 

Film   koji počinje Hieronymus Boschovskom masovkom u kojoj gledamo ledenu   kraljicu Tildu Swinton na rukama anonimnih španskih muškaraca u moru   crvenog paradajza koji asocira na krv već u startu obećava. I ukazuje na  srž problema pre  pojavljivanja pravog problema. Scena nije  realna već je fantazija  glavne junakinje. Fantazije su opčinjavajuće,  zavodljive, slasne...i veoma često znaju da nas  distanciraju od realnosti  krvi i mesa oko nas, a u ovom slučaju naše  krvi i mesa. Nakon početnog  mora crvenila od paradajza zasuti smo nizom  kratkih art kadrova koji  skaču kroz vremenske procepe. Vrlo brzo  shvatamo da se desilo nešto  užasno i da je glavna junakinja u centru  tog užasa. Da je neko ko je  odgovoran za taj užas ili se tako oseća.  Ona je obrazovana moderna žena (  u jednom kratkom kadru, u drugoj  polovini  filma, vidimo njen poster u  izlogu knjižare i to je jedini  kadar u kojem  nam režiserka razotkriva  profesiju glavnog lika) koja  postaje majka. Izbor njenog životnog  partnera i  oca njenog deteta je  hmm...pa, prilično bled. Dete raste i  približava se tački počinjenog  masovnog zločina (sličnom onima o kojima  čitamo skoro svake godine u  novinama) kojeg smo svesni da se odigrao   već u početnom delu filma.

Ono što razlikuje ovo delo od npr. odličnog Van Santovog Elephanta (koji isto obrađuje temu tinejdžerskog masovnog zločina kao savremenog civilizacijskog fenomena)je  što se ne bavi hladnokrvnom analizom samog krvavog događaja već zadire u  njegov uzrok. Polanski je već u svom remek kultu Rozmarina beba  obradio  jedan od najvećih strahova koje majka može da ima - strah da  će roditi  đavola tj. čudovište tj. neko strano telo. Vapaji današnje  bogate  zapadne kulture (koja cenu svog konformizma plaća belom kugom)  za  podsticanjem rađanja gurnuli su psihološki strah novopečenih majki u   okvire tabua. Koja majka sme da otvoreno prizna sebi, pa onda i  drugima,  da joj se desio emotivni alien? Naša junakinja, visoko  inteligentna i  frigidno ohlađena Tilda, je rodila sina i od prvih  momenata njihove  interakcije jasno je da nešto ne štima. Šta reći za  kadar kada ona,  potpuno odlepljena od konstantnog bebećeg plakanja,  zaustavi kolica na  ulici pored pneumatske bušilice i odstoji sa  blaženim izrazom lica par  sekundi pored nje, upijajući njen agresivni  zvuk koji prikriva  iritantni plač njene bebe? Takva zadivljujuća  plastičnost vam uterava  osećaj beznađa u kosti jer vam je jasno da ne  možete pobeći od  iskrenosti primalnih i dubokih osećaja.

Strah  i  anksioznost nikada ne lažu. U prvim godinama života (bebećim) se   formiraju 2 osnovne emocije iz kojih nastaju sve ostale - zadovoljstvo i   nezadovoljstvo. Režiserka nam skakanjem kroz prošlost nudi niz kadrova   koji  razjašnjavaju genezu nastanka jednog psihopatološkog poremećaja.   Naša Tilda se svojski trudi da odigra ulogu dobre majke, ali njeno  hiper  inteligentno dete zna da je u pitanju uloga, a ne pravi kontakt.  Deca  znaju uvek jer deca primarno osećaju, a sekundarno razmišljaju.  Pošto se  govor razvija tek nakon prve godine, a ozbiljniji  intelektualni procesi  kreću tek nakon druge, treće godine i to putem  govora kao sredstva  verbalizacije misli onda je jasno da su emocije  mnogo  nesposrednije komunikativno dečije sredstvo. A tu nema laganja.  Ako ne  volite srcem svoje dete i ako nemate taj osećaj u kostima ono   postaje stranac. Ne samo za vas već i za svet jer svet za vaše dete u   njegovim počecima ste vi.

Harizmatični  Kevin (kojeg  igraju dva neverovatno jeziva deteta i najvećim delom  filma odlični Ezra  Miller) je pravi anti heroj. Natprosečno  inteligentan i fizički  privlačan on već od malih nogu provaljuje svoju  nesrećnu majku, zakopanu  u životu koji nije htela (njena fasciniranost  geografskim kartama i  putovanjima je simbol njene fantazije o bekstvu u  druge svetove) sa  sinom kojeg ne voli i kojeg počinje da se plaši uz  tupsonskog  dobronamernog i pasivnog oca koji živi iluziju američkog  porodičnog života.  Opterećen pitanjem njenog izostanka ljubavi on  polako razvija patološki  osećaj nezadovoljstva prema samom sebi i svetu  oko sebe. Njegovo mračno  ponašanje izaziva novi ciklus majčinog  distanciranja uzrokujući spiralu  mržnje i međusobnog nepoverenja. 

U  tinejdžerskom periodu  Kevin izrasta u antisocijalnog genija koji je i  dalje jedino fasciniran  pitanjem sopstvene majke. U nabijenoj  nihilističkoj atmosferi koja  ledenim nizanjem kadrova zakucava vašu  pažnju uz razvijanje neprijatnog  osećaja bezizlaznosti takve situacije  ređaju se scene koje su, naprosto,  genijalne. Jedna od njih je kada  Tilda pretura po stvarima svog sina i  pronađe disk na kojem piše "I  LOVE YOU" (naknadno ćemo saznati da je  Kevin namerno ostavio taj disk  upravo predviđajući njeno preturanje po  stvarima). Nakon nestrpljivog  ubacivanja diska u lap top vidimo da je u  pitanju virus koji joj  uništava računar sa celokupnim njenim podacima  tj. (nagađamo)  spisateljskim radom. Poruka scene je da Kevin  "izjavljuje" svoju  potrebu za majčinom ljubavlju kroz formu/simbol virusa koji bi  trebalo  da je obuzme i naseli njen unutrašnji svet umesto njenog rada  tj.  "hladnih fajlova". 

Stvari  postaju još gore kada Tilda  odluči (bez konsultovanja sa mužem, što bi  se reklo "na kvar") da ponovo zatrudni u očajničkom pokušaju  da dokaže  sebi da je sposobna da voli. I na taj način, gonjena  sopstvenom  sebičnošću, definitivno zabija nož u leđa sinu, poručujući mu  kroz taj  čin da je odustala od njega. Rađa ćerku na koju prebacuje  svoju pažnju i  u kojoj, na kraju, pronalazi majčinsku ljubav, ali u isto  vreme pali  fitilj budućeg zločina svoga sina. Iako Kevin deluje hladno,   nezainteresovano i proračunato, postoji scena (pred samo finale i   rasplet) kada vidimo pravog, sakrivenog i bolnog dečaka, u odrazu vode   dok posmatra majku i oca u srećnoj interakciji sa ćerkom, njegovom   sestrom. 

Drama  je dobila svoju antičku, edipalnu formu kada shvatamo da  je, pored  ubijanja pola svoje škole, prvo ubio oca i sestru,  ostavljajući u  životu samo majku. Jer, pored samog zločina kojeg je  počinio,  podjednako je bitna poruka koju  tim monstruoznim činom šalje  svojoj  jedinoj i najvažnijoj publici - svojoj majci. Ja sam kao ti, a  ovo delo  je tvoje delo. Jedina razlika je što ja gledam istini u oči, a  ti ne.

Odbačena  od strane zajednice kao majka psihopate, ophrvana  krivicom, Tilda  postaje ljuštura za koju se više ne zna da li je žrtva  ili  krvnik. Na  kraju, posećuje Kevina u zatvoru, pokušavajući da  mu pokaže da je sada  svesna sopstvene nemoći i u možda najiskrenijem  zagrljaju koji mu pruža  vidimo da on, po prvi put, pokazuje spuštanje svog emotivnog garda.

Pored  neugodne i brutalno temeljne dramske ekranizacije istoimene  knjige, Lynne  je snimila vizuelno divan film koji determinisano ne  odstupa od  atmosfere isisanog života. Kao kada nas privlači gledanje obdukcije leša koji  pod određenim svetlom zadobija morbidnu lepotu smrti . Film  koji  će,zasigurno, biti jedan od značajnijih markera filmske 2011.

Hund Menschen XCVIII

2011-12-16T11:34:00.000+01:00

Psihoanalitički triler Davida Lyncha (na primeru filma Lost Highway)

2011-12-14T16:53:00.006+01:00

Mislim da je šteta da moj analitički tekst o Linčovom masterpisu "Lost Highway" ne bude na netu dostupan svima koji su zainteresovani za dublje grebanje unutar filmske strukture pošto je prvobitno objavljena verzija na Mislite Mojom Glavom sajtu nestala zajedno sa njim. Sigurno postoji dosta vas koji niste imali prilike da ga pročitate i nadam se da će vas obradovati što je ponovo tu, na vašim ekranima.

Često čitam/slušam komentare na temu "apstraktnosti" Lynch-ovih filmova. Jasno mi je da većina gledalaca nije edukovana iz oblasti psihoanalize i da radnju njegovih filmova tretira kao konfuznu mešavinu halucinantnih nabacanih nebuloza koje ih - ipak - dovoljno intrigiraju da bi ih gledali i dalje. Znam da ste imali često onaj osećaj "na vrh mi je jezika - da razumem", ali nakon odgledanog filma smisao se nije pojavio u vidu ključa koji će relaksirati tenziju prikazanih događaja.

Da bih se upustio u detaljniju analizu koja će vam razjasniti dramaturške mehanizme koje je Lynch doveo do nivoa psihoanalitičke perfekcije moraću tokom teksta da uvodim i određene stručne termine (kao i teorijske konstrukte) iz oblasti psihoanalize za koje se iskreno nadam da će vam biti interesantni (ukoliko niste imali prilike da se do sada detaljnije upoznate sa njima). Takođe, opredelio sam se za analizu filma "Lost Highway" (1997) koji je savršen za potrebe ovog teksta jer je u njemu apsolutno svaki kadar precizno i sa namerom konstruisan - svetlosnim kilometrima daleko od bilo kakve apstrakcije i konfuznosti. Ne verujete? Moja želja je da vas argumentovano razuverim da bi ste ponovo (ili čak prvi put?!) pogledali ovo remek delo, ali sada sa razumevanjem i nadam se - većim uživanjem.

U čemu je izuzetna privlačnost psihoanalitičke teorije, pogotovo u kontekstu umetničke eksploatacije? Razloga ima više: od uvođenja pojma nesvesnog kao glavnog motivacionog faktora našeg ponašanja preko insistiranja na individualnosti životnih problema i posebnom pristupu svakoj osobi do intrigantnih konstrukata vezanih za formiranje naše ličnosti (po Frojdu mi smo formirane ličnosti već do 5-6te godine našeg života) pa sve do analize snova kao jedne od glavnih tehnika kojom se istražuje naš nesvesni/skriveni/potisnuti svet.

Lynch čak dva svoja filma (Lost Higway i Mullholand Drive) konstruiše na premisama traumatičnih događaja koji svojom "hiper-realnom" intenzivnošću cepaju naš realni svet i teraju glavne junake u beg pod okriljem fantazije. Na taj način on jasno postavlja dvostruku/paralelnu dimenziju događanja u kojoj (u slučaju Lost Higway-a) imamo prvi deo filma koji predstavlja realnost i drugi deo filma (nakon traumatičnog događaja - počinjenog ubistva iz strasti) koji predstavlja fantaziju glavnog junaka kojom on pokušava da razreši problem koji ga i dalje muči - problem nerazumevanja sopstvene žene koji nije postao rešen njenom fizičkom eliminacijom.

Takvo ponašanje je odavno uočeno kod slučajeva mentalnih bolesnika. Psihoze su najteži vid mentalnih oboljenja od kojih je vama sigurno najpoznatija shizofrenija i paranoja. Za razliku od neurotičnih poremećaja sa kojima ljudi mogu da funkcionišu u okvirima realnog života - da rade i da imaju emotivne odnose sa drugim ljudima, psihotična oboljenja prouzrokuju "raspadanje" svesti koje se najočiglednije prepoznaje u gubitku kontakta sa realnošću - oboleli više ne prepoznaju svet oko sebe niti su sposobni za funkcionisanje u njemu te najčešće završavaju hospitalizovani i to, nažalost, do kraja svog života. Veoma često, usled traumatičnih životnih događaja (ratovi, ubistva, saobraćajne nesreće, gubitak bliske osobe itd) mentalno zdravi ljudi znaju da privremeno zapadnu u stanja koja su identična ponašanju psihotičnih bolesnika te se zbog toga ta stanja i nazivaju psihotične epizode.

Imao sam prilike da tokom prakse na fakultetu prisustvujem razgovorima sa pacijentima kojima je dijagnostifikovana shizofrenija, kao i da sam pričam sa njima. Njihova uverenost u sopstvene halucinacije je toliko jaka da ne dozvoljava upliv realnosti koju terapeut predstavlja. Koordinate njihovih fantazija su čvrsto postavljene i sve događaje iz sveta realnosti prerađuju po matricama svog internog ludila. U konkretnom slučaju imao sam pacijenta koji je bio ubeđen da je Slobodan Milošević (pričamo o 1995) i da se na njega priprema atentat. Svojoj rođenoj sestri je namenio ulogu Gorice Gajević (unutar odigravanja fantazije) , a mene je doživljavao kao službenika Državne bezbednosti. Svaka rečenica koju sam ja izgovorio za njega je predstavljala vezu sa njegovim svetom fantazije tj. psihotični samodbrambeni mehanizam je toliko jak da sve neodgovarajuće informacije adaptira kroz prizmu sopstvenog scenarija. Npr. na moje pitanje da li ima rođenu sestru on je odgovorio da je svima poznato da ima brata (verujući da je S.M.), ali da mu je Gorica Gajević bliska kao da mu je sestra. Zbog čega vam pišem sve ovo tj. možda se pitate kakve ovo ima veze sa Lynch-ovim filmom?

Pokušavam da vam objasnim da i svet fantazije mora odnekud da crpi informacije, impresije, utiske i emocije sa kojima će graditi svoju "realnost". Na taj način unutar drugog dela Lost Higway-a (sveta fantazije glavnog junaka) imamo sve likove kao i u prvom (realnom) delu filma - samo su njihove uloge iznova "napisane" (od strane glavnog junaka) da bi fantazija probala da realizuje svoje osnovne ciljeve: da ispuni svoju odbrambenu funkciju tj. da sačuva našeg junaka od traumatičnosti ubistva koje je počinio, kao i da pokuša da razreši problem koji nije mogao da se razreši unutar okvira realnog života i na taj način donese neophodnu katarzu isfrustriranom junaku.

Međutim, “kvaka 22” je u tome što - naravno - realni problemi nikada ne mogu da se razreše u imaginarnom svetu te su ljudi koji proživljavaju psihotične epizode, nakon nekog vremena - kada fantazija postane nepodnošljiva svojim "lupanjem glave o zid" tj. suočavanjem sa nemogućnošću razrešanja mentalnog/emotivnog problema - prisiljeni da se vrate nazad u realnost. Oni koji su nesposobni tj. trajno mentalno dezintegrisani za taj povratak nastavljaju da žive svoju fantaziju pod okriljem medikamenata i konstantnog bolničkog nadzora. Na taj način svet fantazije postaje za njih realni svet u kojem se odigrava njihov ceo život, a povremeni uplivi realnosti koji kidaju tkivo fantazije se tretiraju kao "nerealni" segmenti.

Dakle, podsetimo se početnog dela filma u kojem nas Lynch upoznaje sa našim glavnim junacima - naizgled uspešnim bračnim parom koji živi dobrostojećim životom američke srednje klase. Fred (Bill Pulman) je free jazz saksofonista koji je na ivici nervne napetosti zbog očigledne opsednutosti zagonetkom vlastite žene Renee (Patricia Arquette). Unutar njihovog hermetičnog života Lynch nam jasno stavlja do znanja da nešto opako škripi. Sećate se Fredovih poziva iz kluba odmah nakon završenog nastupa? Sumnjivih pogleda, propitivanja kod kuće? Njihova međusobna komunikacija je puna neizgovorenih stvari koje (po psihoanalizi) uvek traže način da se ispolje. Fredova opsesivna ljubomora uz uticaj fizičke iscrpljenosti polako dovodi do prodora psihotičnih/paranoičnih momenata unutar realnog života. Video trake koje oni nalaze ispred svojih vrata na kojima je neko nepoznat snimao njihovu kuću i njih je prvi signal Fredovog mentalnog pogoršanja. Očigledno je da u realnosti ne postoje te trake već da su one produkt Fredove paranoje koja je povezana sa njegovim osećajem da mu vlastiti život i brak potpuno izmiču kontroli.

Obzirom da je njegova svesna ličnost pod uticajem moralnih normi njegov mozak tj. nesvesni deo njegove ličnosti počinje da stvara karakter Mystery Man-a pod pritiskom frustrirajućih i agresivnih impulsa usmerenih prema svojoj ženi. Ako ne možemo da prihvatimo sopstvene nepoželjne impulse onda se mozak snalazi kako zna i ume - u ovom slučaju agresivni impulsi i potreba za njihovim pražnjenjem se realizuje u kreiranju lika koji unutar fantazije ne predstavlja nas već neku drugu ličnost. Na taj način naši nesvesni mehanizmi obavljaju dvostruku odbrambenu funkciju: štite našu ličnost od prihvatanja negativnih delova sebe dok sa druge strane omogućavaju da se te nedozvoljene želje realizuju kroz izmišljeni karakter.

Sećate se legendarne scene na žurci kada Fred priča sa Mystery Man-om i kada mu on preko slušalice na postavljeno pitanje "odakle on u njegovoj kući?" odgovara "da ga je Fred pozvao jer on nema običaj da dolazi nepozvan"? Preneseno na psihoanalitički nivo poruka je prilično jasna. Fred je stvorio tj. sam "pozvao" Mystery Man-a u sopstveni život - prebacujući sopstvenu odgovornost u njegove ruke.

Nakon neuspešnog seksa u kojem se primećuje Fredova nemoć i Renee-ina ravnodušnost Lynch nam zumiranjem i efektom "slow motion" snimka prikazuje njeno "utešno" tapšanje rukom po Fredovim leđima sugerišući prvu prelomnu i ključnu tačku radnje. Pod naletom nekontrolisanog besa proisteklog iz osećanja sopstvene nemoći Fred brutalno ubija svoju ženu povinujući se regresivnom mehanizmu kojeg lako možemo uočiti kod ponašanja dece - kad ne mogu da razreše neki problem npr. sastavljanje neke igračke oni tu igračku agresivno unište. Po Frojdu životna energija - libido - je najprisutnija u okviru seksualnih impulsa, a sam libido je jako blizak drugom dominantnom ljudskom nagonu - tanatosu - koji je uzrok svih naših destruktivnih impulsa. Često se u praksi sudskih slučajeva ubistva ustanovljava da su se neposredno pre ili posle ubistva odigravali seksualni odnosi. Očigledno, količina energije koja se razmenjuje tokom seksa veoma često zna da se otrgne kontroli i da pređe u agresivne impulse.

Nakon proživljenog afekta (pomračenja svesti) Fred zatiče svoju izmasakriranu ženu pored sebe i nemoćan da svesno prihvati odgovornost za monstruozni zločin beži u stanje šoka - preciznije - posttraumatičnog šoka. Šok ima svoju psihološku funkciju - da zaštiti potpuni raspad ličnosti usled preteranog intenziteta događaja omogućavajući neophodni “time out” u kojem se dešava rekonstitucija osnovnih mentalnih mehanizama potrebnih za adekvatno suočavanje sa traumatičnom realnošću. Ukoliko je osoba koja doživljava šok “nežnije/lomljive” prirode ili je već imala predispozicije za razvoj mentalnih bolesti stanje odsutnosti zna da traje prilično dugo, a često se transformiše i u početak ozbiljnijeg psihičkog poremećaja. Lynch nam ne razotkriva genezu Fred-ovih psihotičnih stanja, ali nam nedvosmisleno ukazuje na njihovo prisustvo (upravo scenama koje deluje “nebulozno” tj. “košmarno”).

Policija ga privodi i smešta u zatvor, a njegov mozak počinje da se potpuno predaje umirujećem osećaju fantastičnog sveta. Čak i u toj - drugoj ključnoj - sceni u zatvorskoj ćeliji, sceni mutirajuće transformacije Freda u lik mladog automehaničara Pete-a Lynch nam ponovo nedvosmisleno sugeriše košmarnim snimcima raspadanja i razvlačenja glave i slikama koje nadiru iz fantastičnog sveta da je došao trenutak kada se realnost potpuno povlači ustupajući mesto svetu fantazije.

Od tog momenta radnja filma se prenosi potpuno u unutrašnji svet glavnog junaka i mi nakon te transformacije unutar zatvora u stvari počinjemo da gledamo “odigravanje” fantazije koja nam deluje realno jer je glavni junak doživljava sada kao svoju jedinu realnost.

Zbog osećaja svoje nedovoljne muškosti i problema sa impotencijom Fred sebi unutar fantazije dodeljuje lik mladog i potentnog automehaničara - najbolji jebači po stereotipima i pornićima su šoferi, vodoinstalateri, razni fizički radnici i mehaničari. A svi smo, kao i Fred, podložni stereotipima.

Obzirom da fizičkom eliminacijom svoje žene nije rešio sopstvene "duhove" koji ga proganjaju on i u svojoj fantaziji pokušava da reši isti problem vezan za odnos sa svojom ženom - dodeljujući joj ulogu napadne i seksipilne Alice (sada je u fantaziji plavuša) - koja je svoju seksualnu požudu usmerila baš ka njemu - za razliku od realnog života. Naravno, problem/tajna koji je onemogućavao njihovo međusobno razumevanje i seksualnu uspešnost postoji i u fantaziji - samo je eksternalizovan u liku mafijaškog bosa Mr.Eddy-ja koji - gle čuda! - je "vlasnik" Alice. Dok je u realnosti taj unutrašnji problem stajao kao prepreka njihovoj seksualnoj uspešnosti u svetu fantazije Mr. Eddy stoji kao prepreka njihovoj ljubavnoj/seksualnoj vezi. Na taj način Fred svoj osećaj nemoći koji ozbiljno narušava njegov osećaj samopoštovanja i prouzrokuje nepodnošljivu tenziju prebacuje na spoljašnji lik čime daje oduška sopstvenoj potrebi da se oseća poželjno, potentno i muževno. Izbor Mr. Eddy-ja nije slučajan jer je on u realnom svetu bio ljubavnik Fredove žene i deo njene nerazjašnjene i mračne porno prošlosti pod imenom Dick Laurent. Dakle, fantazija i na ovaj način slaže svoj svet po principima realnih konekcija.

Fred u liku Pete-a unutar fantazije dopušta da bude uvučen u mutnu igru pljačkanja i bežanja sa novom/starom ljubavnicom Alice gde se razotkriva njen iskvareni i proračunati karakter što sugeriše na koji način je Fred doživljavao svoju ženu Renee - što je i pobudilo njegovu agresivnost koja se finalizovala ubistvom. Scene iz pornića u kojem je ona glumela unutar kuće u kojoj se dešava pljačka sugerišu mračan svet prošlosti i tajni koji čini najveći deo njene enigme za njega. Takođe, Lynch nam kroz te scene sugeriše i da je sama Renee/Alice bila navučena na perverzne seksualne igre i da samim tim nije ni mogla da oseti adekvatno zadovoljstvo tokom "strejt" seksa sa sopstvenim mužem. Poruka je da smo svi robovi svojih fantazija.

Treća ključna scena u filmu se odigrava u pustinji tokom seksa između Pete i Alice (mala digresija - tu scenu prati pesma “Song To The Siren” od This Mortal Coil - kakav fantastičan i dramatičan izbor!) kada nam Lynch ponovo jasno sugeriše (fokusiranjem kamere i izolovanjem spoljnog zvuka) psihoanalitičko razrešenje čitave priče koje se ogleda u njenoj rečenici koju mu šapuće na uvo "You will never have me"

Dakle, on u fantaziji na kraju dolazi do istog nerazrešenog problema iz realnosti. Nikad nije razumeo svoju ženu i nikad je neće razumeti. Samim tim nikad je neće prihvatiti ili posedovati u pravom emotivnom smislu. Nakon suočavanja sa identičnim zajebom unutar fantazije Fred se ponovo vraća nazad u realnost što je i sugerisano ponovnim otelotvorenjem u liku Bill Pulman-a i od tog momenta njegova memorija počinje da "odmotava" događaje koji su prethodili ubistvu.

Samo finale filma je zapravo rekonstrukcija realnih događaja koji su prethodili mentalnom/emotivnom slomu. Lynch na taj način zaokružuje kompletnu dramaturšku matricu pojašnjavajući vezu između Dick Laurent-a i Renee. Fred, mučen sumnjama i ljubomorom je pratio svoju ženu koju je zatekao u hotelskoj preljubi sa njenim ljubavnikom iz mutne prošlosti Dick Laurent-om. Bes koji ga je obuzeo rezultirao je ubistvom Dick-a, a nakon toga i ubistvom Renee.

Prodor realnosti koji kida matricu njegove fantazije ipak nije do kraja potpun jer racionalno odupiranje Fredove svesti nad počinjenim zločinima dovodi do konfuznog mešanja fantazije i realnosti koje je Lynch ponovo prikazao na kraju filma u sceni u kolima ponavljajući identičan vizuelni motiv cepanja i morfovanja Fredove glave.

Fred je očigledno duboko zagazio u rascep sopstvene ličnosti bespovratno izgubljen na autoputu života. Čak i samim nazivom filma Lynch sugeriše koliko je lako skrenuti na izgubljene staze usled nepredvidljivosti samih životnih događaja koji znaju lako da slome krhku ljudsku psihu.

Zaista je fascinantno sa koliko pedantnosti i maštovitosti je napisan scenario koji se potpuno zasniva na psihoanalitičkom tumačenju ljudskih postupaka. Samim tim termini kao što su "apstraktni triler" ili "konfuzni triler" nikako ne odgovaraju Lynch-ovom scenarističkom pristupu. Jedini adekvatan termin bi bio "psihoanalitički triler". Nadam se da će vam ova analiza pomoći da sa više razumevanja odgledate ovo brilijantno delo savremene kinematografije.

Smells Like Teen Spirit

2011-12-14T11:57:00.000+01:00

Neon Sign of the Beast

2011-12-13T12:43:00.000+01:00

Like a Jesus

2011-12-12T11:44:00.000+01:00

Beograd mon amour 43

2011-12-11T15:40:00.000+01:00

Hadži Milentijeva

Hund Menschen XCVII

2011-12-09T12:30:00.000+01:00

Teenage Love Oh Jee

2011-12-08T14:51:00.000+01:00

The Ballad of Genesis and Lady Jaye (2011)

2011-12-07T12:50:00.017+01:00

"There is no reason on earth why you should run out of people to be", Breyer P-Orridge

Najbolji film 2011 by Kerovođa

Breyer P-Orridge, frontmen Throbbing Gristle-a i Psychic TV-a (dve izuzetno uticajne muzičke grupe koje su vizionarski predvidele moderna elektronska muzička kretanja) i performans umetnik čiji su seksualno provokativni radovi sablažnjavali englesku kulturnu elitu, svoj najznačajniji životni/umetnički projekat realizuje u kooperaciji sa podjednako intrigantnom Jacqueline Breyer, koju je upoznao 90-tih u New York-u gde je radila kao domina u sado-mazo klubovima. Zaljubivši se na prvi pogled, oni postaju toliko opčinjeni jedno drugim da, pored konstantnog nerazdvajanja, dolaze na romantičnu i ekscentričnu ideju "sjedinjavanja” preko niza plastičnih operacija kojima su želeli da postignu što veću fizičku sličnost. Kreirajući "pandrogeni" koncept trećeg entiteta koji bi sažimao oboje u novoj formi, oni odlaze toliko daleko da Breyer ugrađuje sebi dojke i počinje da razvija svoju žensku stranu ličnosti koja neodoljivo počinje da liči na njegovu ženu Jaye, a Jaye operacijama nosa i lica počinje da se približava Breyerovoj facijalnoj ekspresiji.

 Nežnost  kojom su obavijeni kadrovi ove dirljive ljubavne priče između dvoje  nestandardnih i značajnih karaktera savremene kulturne scene proističu  iz činjenice da je režiserka Marie Losier 7 godina živela sa njima,  postajući tokom tog vremena blizak porodični prijatelj. Snimajući ih u  neočekivano uobičajenim kućnim aktivnostima kao što su spremanje ručka,  čišćenje kuće, igranje sa psima i pravljenje roštilja za prijatelje, kao  i naglašavanjem scena u kojima njih dvoje na iznenađujuće  konvencionalan način prikazuju svoju međusobnu privrženost, ona  doživljaj ekscentričnosti umetničkog tandema pozicionira u pozadinu  priče.

 Inventivno kombinujući "home made" snimke, dokumentarni / arhivski  materijal i predivne art sekvence nalik spotovima u kojima Breyer  harizmatično isijava, Mari Louize kreira uzbudljivi vizuelni kolaž koji  ne beži od dokumentovanja njihove umetničke istorije ali ipak u prvi  plan stavlja intimnost odnosa dvoje ljudi praveći na taj način moderan  ljubavni ep i vešto izbegavajući zamku distanciranosti koja je tako  česta u dokumentarnom prikazu poznatih ličnosti. Dodatni kvalitet koji  vizuelnu postavku podiže na maestralni nivo je Breyerov-a uloga naratora  i vodiča kroz sopstveni intimni život u kojoj kroz sofisticiranu  elokventnost demonstrira svoju impozantnu erudiciju.
Posvetivši  život  istraživanju sopstvene ličnosti kroz njenu psihičku i fizičku modifikaciju  konstantno  pomerajući granice, on ostaje neposredan, direktan i topao u pristupu  realnosti i ljudima oko sebe. Bazirajući svoju filozofiju na "cut up"  tehnici William Burroughs-a i Brion Gysin-a (segment njihovog poznanstva  i druženja je delimično obrađen u filmu), Genesis Breyer i Lady Jaye  odlaze korak dalje, primenjujući tu tehniku na samima sebi  transformišući je kroz romantičan koncept. 

Lady  Jaye je umrla 2007. a film je završen 2 godine nakon njene smrti kao  Breyer-ov  ultimativni omaž njihovoj ljubavi koja je na magičan način  prenesena kroz svetlo ekrana. Ispunjavajući poslednju želju svoje žene  da ih svet zapamti kao jednu od najvećih ljubavnih priča našeg doba ( a  ne kao ekscentričan umetnički par) u kooperaciji sa filmski intuitivnom  Marie Losier, Breyer nam poklanja svoju dušu na otvorenom dlanu, a mi  smo mu punog srca na tome zahvalni.

Нашинсинлисте?

2011-12-06T12:46:00.000+01:00

vrata / puerta / tür / door / porte 10

2011-12-05T12:33:00.001+01:00

IZA VRATA

scenario no.1

U  maloj prostoriji nalaze se raspadnuti komadi nameštaja. Na izgrebanom  stolu je rashodovana  mikseta preko koje leži klupko crnih i crvenih  kablova. U desnom uglu, pored vrata, polomljene slušalice vise sa  metalnog stalka za mikrofon. Na zidovima se nalazi par rege postera od  kojih je najveći crno beli portret Bob Marleya sa džointom u ruci. Iscepane kutije od magnetofonskih traka se  nalaze na prljavom podu zajedno sa žuto-zelenim flajerima na kojima je  crvenim fontom ispisano ime rege radio stanice. Prazne kutije velikih  rizli se nalaze i na stolu i na podu.

scenario no.2

Visoka  crna devojka koščatog lica je okrenuta leđima prema vratima. Preko njene kraće frizure vidimo  rumeno, okruglo lice mladića koji priča sa njom. Oboje u rukama drže  manje kutije kojima je ispunjen veći deo prostorije.

"Jel hoćeš da zajedno idemo na Banovo ili da se podelimo?"

"Lakše mi je da startujem ljude kad si sa mnom. Devojkama svi otvaraju vrata"

"Počinje  da me zamara ova uzaludna akcija. Zabole ljude za kerove kad nemaju šta  da jedu. Kad bi im ponudila šenje možda bi se i otvorili"

"Jel to znači da ja treba da budem babojebac?"

"Babe nemaju kintu. Ali zato matori pederi imaju. Spremi guzu za miloguze"

Njihov smeh ostaje u prostoriji dok izlaze u hodnik sa kutijama u rukama.

scenario no.3

Na  plastičnim policima uz zidove nalaze se gumena ronilačka odela,  kompleti peraja i niz raznolikih maski za ronjenje. Na podu su boce za  ronjenje i razni alati. Metalna kaseta za garderobu prekriva celu  površinu zida levo od vrata. Zeleno-plave podne pločice su vlažne od  razbacanih malih kapljica vode.

Beograd mon amour 42

2011-12-04T13:44:00.000+01:00

Vojvode Milenka

Hund Menschen XCVI

2011-12-02T12:24:00.000+01:00

Večiti Srpski Problem

2011-12-01T12:50:00.000+01:00

Kao u Ekvadoru

2011-11-30T12:29:00.000+01:00

Life

2011-11-29T12:11:00.000+01:00

Monday Anti-Stres

2011-11-28T13:05:00.000+01:00

Beograd mon amour 41

2011-11-27T16:25:00.000+01:00

Novopazarska

Hund Menschen XCV

2011-11-25T10:08:00.000+01:00

Ekipa "Nismo se Snašli"

2011-11-24T11:45:00.000+01:00

Graffiti Man

2011-11-23T12:19:00.000+01:00

Odyssey

2011-11-22T13:01:00.000+01:00

Dick Tracy is Getting Haircut

2011-11-21T12:09:00.000+01:00

Beograd mon amour 40

2011-11-20T15:48:00.000+01:00

Spomenik trećepozivcima iz 1923, rad vajara Stamenka Đurđevića, Karađorđev park

Karađorđev park je značajno mesto u našem gradu. Na tom mestu je bio logor oslobodilaca Beograda koji su u I srpskom ustanku boravili na Vračaru i skoro svi su izginuli tokom borbi protiv Turaka od 30. novembra 1806. do početka 1807. godine. Sahranjeni su na tom prostoru, a knez Aleksandar Karađorđević je 1848, u spomen na njihovu herojsku pogibiju, podigao kameni beleg sa oblogom od veštačkog mermera. Na samom vrhu spomenika nalazi se krst sa godinom 1806. i tekst iz koga se saznaje da je obnovljen 1889. godine, za vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića. To je najstariji spomenik u Beogradu. Nedaleko od njega (u donjem delu parka, bliže autoputu) nalazi se 12 nadgrobnih ploča postavljenih na grobovima ustanika. U gornjem delu parka, bliže Narodnoj biblioteci i platou hrama Svetog Save, nalazi se ovaj spomenik trećepozivcima, rad Stamenka Đurđevića, koji su izgubili svoje živote u I svetskom ratu, boreći se još jednom protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelja.

Borba i dalje traje.

Hund Menschen XCIV

2011-11-18T11:52:00.000+01:00

Teenage Love

2011-11-17T14:01:00.000+01:00

Zoe 9

2011-11-16T15:07:00.003+01:00

She's in Fashion

2011-11-15T13:00:00.000+01:00

Адекватна сценографија

2011-11-14T12:05:00.000+01:00

Beograd mon amour 39

2011-11-13T12:53:00.000+01:00

Kosovska

Hund Menschen XCIII

2011-11-11T15:48:00.000+01:00

Motorcycle Hombre

2011-11-10T13:11:00.000+01:00

Bicycle Grandpa

2011-11-09T12:46:00.000+01:00

We All Need Oxygen

2011-11-08T16:47:00.000+01:00

Imaginations Wallpapers / Free Zone Belgrade 2011

2011-11-07T12:15:00.000+01:00

Beograd mon amour 38

2011-11-06T12:40:00.000+01:00

Dimitrija Tucovića / photo by Vrabac

Hund Menschen XCII

2011-11-04T11:26:00.000+01:00

Punk is Dead

2011-11-03T13:03:00.000+01:00

At the End of the Tunnel

2011-11-02T13:03:00.000+01:00

Dog Twitter

2011-11-01T12:54:00.000+01:00

Mario Veronese, "Sugar and a Dog in Pastel Furniture" (2011)

2011-10-31T11:02:00.003+01:00

Beograd mon amour 37

2011-10-30T13:05:00.000+01:00

Ugao Resavske i Vojvode Milenka

Hund Menschen XCI

2011-10-28T13:00:00.000+02:00

I četnici imaju umetnike

2011-10-27T11:43:00.000+02:00

Flojd, zaštićeni svedok

2011-10-26T12:57:00.000+02:00

Porno Evolution

2011-10-25T12:56:00.000+02:00

Тень Малевич Казимирa

2011-10-24T11:55:00.000+02:00

Beograd mon amour 36

2011-10-23T12:59:00.000+02:00

Vojvode Milenka

Hund Menschen XC

2011-10-21T12:51:00.000+02:00

LoverBoy

2011-10-20T14:30:00.001+02:00

Catcher in the Eye

2011-10-19T12:44:00.002+02:00

d r e a m e r s

2011-10-17T17:18:00.001+02:00

Beograd mon amour 35

2011-10-16T13:59:00.003+02:00

Internacionalnih brigada, arh Maksimović Vladeta, 1958

Maksimović Vladeta (1910-1994) je 1958 realizovao ovu divnu modernu porodičnu zgradu na Neimaru pod očiglednim korbizijanskim uticajima . Inače, najpoznatiji je po "terazijskoj trilogiji" koju čine zgrade Investicione banke na broju 7, Jugoslovenske knjige na broju 27 i Bezistana

Friday Night Lights : Clear Eyes, Full Hearts, Can't Lose (2006-2011)

2011-10-15T12:59:00.005+02:00

Američki fudbal?! U malom Teksaškom gradu?! Koliko god sam bio skeptičan prema ovakvom konceptu, toliko nisam bio spreman na vanserijski kvalitet serije koja sentimentalnim dramskim pristupom zasnovanim na autentičnoj srednje-američkoj svakodnevnici razotkriva najveći sport od svih sportova - život. Ponekad, važno je i pobediti, a ne samo učestvovati.

 Zasnovana na istoimenoj knjizi ( Friday Night Lights: A Town, a Team, and a Dream, H.G."Buzz" Bissinger,1990) i filmu iz 2004. Friday Night Lights dobacuje mnogo više od očekivane sportske drame koja bi bila bazirana na uspesima i neuspesima srednjoškolskog ragbi tima iz fiktivnog gradića Dillona smeštenog u centru Amerike - Teksasu. Peter Berg (režiser filma i serije) je bio nezadovoljan vremenski ograničenom filmskom formom koja mu nije dozvolila više od puke ubrzane dramatizacije kolektivne potrage za izgubljenim idealima u pokušaju dostizanja sportskog cilja - osvajanja državnog šampionata. Osećajući nedovršenost filma (u odnosu na danas kultnu knjigu > pisac Bissinger je i dalji rođak samog Berga > otuda verovatno i dodatni osećaj odgovornosti) Berg 2006. kreće sa snimanjem i emitovanjem prve sezone serije koja će tokom narednih 5 godina postići izuzetno dobre kritike (konstantno je svrstavana među top10 serija od strane relevantnih publikacija kao što su Time magazine, Entertainment Weekly i New York Times, dobitnik je Emmy nagrade i niza drugih), ali zbog svoje dramske dubine i suočavanja sa aktuelnim američkim društvenim problemima nikad nije doživela široku popularnost. Na sreću, serija je uspela da preživi i doživi celih 5 sezona (2006-2011) i to kakvih!

Iako se glavni zaplet vrti oko trenera Eric Taylor-a  i njegove porodice, dramska punoća i prava dragocenost serije leži u bogatstvu različitih karaktera kojima obiluje. Paralelno razvijajući niz životnih priča, kako samih igrača - tinejdžera i njihovih porodica, tako i ljudi iz njihovog okruženja, Berg strpljivo gradi kompleksan univerzum koji pulsira živim i razumljivim jezikom malih i velikih privatnih drama u periodu kada aktuelna svetska (američka) politika kroz apsolutnu dominaciju novčanog sistema vrednosti obara sve ideale i snove bazirane na plemenitim ljudskim vrednostima.Svež, gerilski pristup snimanju sa 3 kamere koje prate glumce (umesto da  glumci postavljaju scenu prema položaju kamera) uz dogovor da se scene ne probaju već da se igraju skoro uvek "iz prve", pored specijalnog ugovora koji je dozvoljavao glumcima da menjaju rečenice scenarija ukoliko su osećali da se njihov lik ne bi izrazio na napisani način, formirali su atmosferu kojoj je Berg težio - "autentičnost ispred svega".

Takav pristup realizaciji sjajnog dramskog teksta doprineo je da se veruje svim likovima, a još važnije doprineo je razvijanju empatije koja (nakon protoka vremena i sezona) prerasta u osećaj familijarne bliskosti sa glavnim likovima serije. Bračni odnos trenera Eric Taylor-a i njegove žene Tami je odigran u retko viđenom vrhunskom performansu Kyle Chandlera i Connie Britton. Njih dvoje deluju kao da su zaista u braku (stvoreni jedno za drugo), a njihovi karakteri su razrađeni do nivoa elektrona. Tinejdžeri - igrači su smešteni u realne okvire malog, tradicijom opterećenog mesta, u kojem svako od njih vuče svoj specifičan porodični teret.

Balansirajući sa pričom na ivici romantike i patetike (kroz poigravanje sa likovima, tumbajući ih kroz niz životnih nepogoda) Berg uspeva da dešavanja zadrži na prijatnoj liniji sentimentalnosti i topline forsirajući autentičnu realnost u vidu prepoznatljivih odnosa današnjeg sveta koje serija obrađuje na širokom polju društvenih relacija: moć i pare koje dominiraju malim životima, porodične disfunkcionalnosti koje se slivaju kao teška kiša na gola leđa mladih ljudi, pitanja školovanja i školskog sistema, uticaj politike i pitanja njene  amoralnosti, osećaj inferiornosti marginalizovanih socijalnih grupa ("white trash", crnci, siromašni), surovost i iskalkulisanost profesionalnog sporta, pitanja abortusa, religioznosti, ljudskih predrasuda...

U centru života malog mesta Dillon-a je srednjoškolski ragbi tim "Panthers" koji za stanovnike reprezentuje nešto mnogo više od  sportskog tima - podsećanje na izgubljene ideale i nevinost igre koje sistem nemilosrdno i brzo uništava tokom stupanja u "odrasli" život. Ophrvani kreditima, lošim poslovima, porodičnim problemima, stalnim manjkom keša i provincijalnim nedostatkom perspektive, stanovnici Dillon-a fanatično podržavaju svoj ragbi tim kao jedinu preostalu oazu utehe i vere u nešto "više od života samog". Put do državnog šampiona je jedna od retkih velikih stvari koje preostaju malim ljudima i za koje je potrebno samo srce, trud i vera - za razliku od realnog života gde su potrebne veze, pragmatičnost, surovost i spremnost na nezgodne kompromise. U središtu svega je trener Taylor koji svoju trenersku ulogu doživljava šire od pukog sportskog prenošenja znanja. Čvrstih moralnih načela, neiskvarene duše i snažne radne etike on dobija etiketu "a molder of man" jer svojim mladim igračima prenosi ceo jedan sistem vrednosti zasnovan na podsticanju najboljih mogućih verzija njih samih, često im nudeći zamenu za očinsku figuru koja mnogima nedostaje. Njegova žena Tami se, takođe, upliće u socijalni život mesta radeći kao školski savetnik razokrivajući niz problema sa kojima (za razliku od većine nastavnog osoblja) odlučuje da se uhvati u koštac. Na neki način, njih dvoje postaju oslonac za celokupnu lokalnu zajednicu, nudeći nešto što je retkost - spremnost da se sasluša i pomogne, bez uslovljavanja i naplaćivanja. Ono što njih kao likove održava u uverljivom okviru su karakterne nesavršenosti koje ih čine opipljivim ljudima, a ne kartonski idealizovanim bezgrešnicima. Njihova porodica na početku serije deluje kao "american dream", ali kroz protok vremena život se obrušava i na njih, suočavajući ih sa izborima koji nisu laki.

Odnos amaterskog i profesionalnog sporta je besprekorno predstavljen kroz tinejdžersko iskreno verovanje u ideal tima, prijateljstva i radosti igranja same igre bez razmišljanja o novcu i ličnim koristima koje profesionalnom sportu odnose svaki osećaj iskrenosti i prave ljubavi, pretvarajući igru u biznis, igrače u akcione lutke, a iskrene ljubitelje u potrošačku masu koja služi punjenju kase. Iz tog razloga, postaje jasno zbog čega stanovnici Dillon-a tako fanatično navijaju za srednjoškolski tim za razliku od hladnijeg pristupa gledanja profesionalne NFL lige. Stupanje na teren profesionalnog fudbala je san mnogih mladih igrača koji u tome vide razrešenje većine životnih/praktičnih problema, a stupanje na teren svog školskog tima je pitanje ljubavi, ponosa i lepote igre same. Jasno je na kojem terenu se lakše ostavlja srce.

Pored svih brilijantno postavljenih dramskih situacija, sjajne podele uloga i metafore (amaterskog) sporta kao utočišta za igru koja nas podseća da zaista najbolji ( a ne najpokvareniji) pobeđuju, moram dodati da su scene utakmica snimljene zaista uzbudljivo uz režiju i rukovanje kamerama koje dinamiku podižu na testesteronski nivo. Zarad autentičnosti, Berg je doneo odluku da se većina ragbi segmenata snimi na pravim koledž i srednjoškolskim utakmicama, što je rezultiralo pojačanim adrenalinom kojim odišu sportske scene. Pored svih nabrojanih kvaliteta, Berg je uspeo da još više podigne lestvicu angažujući fantastičan teksaški post rok bend Explosions in the Sky (radili su mu i originalnu muziku za film)koji kreiraju antologijsku muziku stvarajući intimne himne epskog gabarita.

Friday Night Lights je jedna od retkih serija koja obiluje likovima koji su u većini slučajeva pozitivni, a ne deluju nerealno ili dosadno. Plemenitost koja izvire iz svake epizode podseća na ljudskost koja u 21.veku deluje arhaično, ali je i takva neophodna svetu koji postaje izgubljen na stranputicama proračunatosti, hladnoće i beskrupuloznosti. Postalo je bitno pobediti, a Friday Night Lights pokazuje kako.

Hund Menschen LXXXIX

2011-10-14T13:29:00.003+02:00

photo by Blurred

Who's Gonna be Our Next Daddy?

2011-10-13T11:29:00.003+02:00

Nakon neuspešne Botine firme Botomex koja je godinama mlatila praznu slamu, vreme je da pređemo na sledećeg roditelja sa spiska. Napaćenoj deci je uvek potrebnija mama.

Hvala na svemu, Soni Eriče!

2011-10-12T20:44:00.004+02:00

Ukoliko niste primetili (a siguran sam da jeste:), fotografije na blogu su postale tehnički kvalitetnije. Iako verujem da oprema ne može da nadomesti ideju, znam da sigurno može da je jasnije prezentuje. U lancu porodične sreće, kupovina prvog profi digitalnog aparata marke Nikon od strane majbjutifulvajf, donela je i meni u ruke novi-stari polu profi aparat marke Olympus. Na malim leđima mog prastarog Soni Erika izneo sam (od početka do sada) vizuelni aspekt Kerovođa bloga. I nekako osećam potrebu da mu se zahvalim na tome jer bez njega ne bi imao priliku da zabeležim na stotine zanimljivih pejzaža, situacija, ljudi i životinja u jednom kratkom (zauvek izgubljenom, a uhvaćenom)trenutku, taman koliko traje vađenje mobilnog iz futrole i okidanje.

Ponekad razmišljam o tim neponovljivim trenucima kao o frizovima modernog vremena. Mozaik sitnih slika koje, ukoliko se postave u pravi kontekst, postaju vreme samo. Tarkovski je govorio o pokretnim fotografijama (filmu) kao o vajanju u vremenu. Nakon višegodišnjeg bavljenja fotografijom i filmom, počinjem zaista da shvatam na šta je tačno mislio.

Iako smo zatrpani vizuelnim materijalima, i dalje je bitno ko stoji iza aparata, a ne koji aparat imate. Za mene, fotografija predstavlja moćan mentalni izraz, koji veoma često omogućava precizniji uvid u nečije stanje svesti od verbalne komunikacije. Način na koji gledamo svet oko sebe je svet sam po sebi, a onaj ko drži aparat u rukama je u isto vreme kreator i projektor tog sveta. Ako razmišljate svesno o tome, onda ćete vrlo pažljivo i birati scene koje želite da zabeležite jer fotografišući njih razvijate i sebe.

Od skora, u malo lepšem ruhu, fotografije mog sveta koji se prepliće sa vašim.

Što se tiče Soni Erika, još uvek je u funkciji kao mobilni iako je preživeo tisuću padova. Zaslužio je fotografsku penziju, ali aktivnu.

Hard Talk

2011-10-12T12:51:00.002+02:00

meditacija / OdRd

2011-10-11T12:58:00.002+02:00

Nešto se dešava

meditacija / OdRd

2011-10-10T12:39:00.000+02:00

Melancholy

Beograd mon amour 34

2011-10-09T03:13:00.002+02:00

Ada Ciganlija

Hund Menschen LXXXVIII

2011-10-07T12:45:00.000+02:00

meditacija / OdRd

2011-10-05T16:43:00.000+02:00

Waiting for My Man

Samo Srbijanka Srbiju Spasava

2011-10-03T17:26:00.005+02:00

Slobodan Vujanović je izneo ideju koja (koliko god deluje suludo) me je po prvi put, nakon niza godina, dovela do stanja političkog entuzijazma. Njegov smeo predlog da On/Mi kandidujemo profesorku Srbijanku Turajlić (za koju se ne zna, ili bar ja ne znam, da li uopšte ima političkih ambicija) kao NAŠEG predstavnika na bilo kojim sledećim izborima je najprogresivnija politička misao u poslednjoj deceniji.

Nakon niza neuspešnih političkih projekata koji su nas sve doveli u poziciju očajnog i depresivnog domaćina koji apatično gleda vatru koja mu proždire kuću, jasno je da iz ponuđene dvodecenijske (identične) višepartijske ponude može samo da se izabere put za svinjac...ili....put za svinjac. Bahatost vlastodržaca, hermetično izolovanih u svojim mafijaško-biznis-huliganskim privatnim projektima za pljačkanje svih nas tzv. partijama, je dostigla nivo koji u meni (a nadam se i u dosta vas) izaziva ogroman bes.

Pored nepostojanja vizije za dalekosežniju budućnost Srbije, koja se u praktičnom smislu svakodnevno pokazuje kroz nemanje muda za razrešavanjem bilo kojeg krupnijeg problema (Kosovo, korumpirano sudstvo, suočavanje sa ratnim porazom i zločinima, trgovački monopoli, Evropska Unija - za ili protiv, pitanje slobode i ljudskih prava itd) naši doživotno isti političari pokazuju jednu mnogo goru karakteristiku - a to je, da njih, ali apsolutno i beskrajno uverljivo, zabole kurac za budućnost naše dece,pošto su svoju već odavno obezbedili. Našim parama.

Ukradena budućnost je zastrašujuća stilska metafora kojoj prethodi neka sadašnjost, baš kao ova naša:

- U bolnicama doktori vas ne jebu pet posto jer jebu sestre uz lokanje viskija koji ste im ponizno doneli u nadi da vam, zbog toga, neće zaboraviti gazu u telu. I to nakon operacije.

- Šaljete decu u školu u nadi da im entuzijam življenja neće biti sjeban od strane izmrcvarenih profesora koji, u dosta slučajeva, više gledaju kako da ne dobiju batine a manje kako da vam propisno edukuju decu. O vaspitnom aspektu obrazovanja je idiotski i govoriti - danas.

- Radite u državnoj firmi koja vam daje bednu platu, ali je bar stabilna. Ili radite za još bedniju platu kod privatnika koji vam za nju uzima dušu, telo i ono malo ideala koji su vam (možda) preostali. Nadam se da vas bar gazda nije silovao. Do sada. Ili uopšte ne radite jer ste, jebiga, odgudali svoje u firmama koje su pukle zbog lošeg menadžerisanja, a ne zbog toga što ste vi možda krišom tu i tamo išli na pauzu da pušite pljugu (što je ponovo problem upravljanja) ili ste neobrazovani za malo poslova u ponudi ili, što je najverovatnije, nemate bogom danu vezu.

- Kupujete u prodavnicama koje sve drži jedan ili, ajde, 3 čoveka i zbog toga mogu da se iživljavaju sa podizanjem cena kojima nam deru i ovo malo preostale kože na leđima jer zna se koje je njihovo zlatno srpsko trgovačko pravilo : bez 50 posto ugrađivanja magarcem se zovi.

- Huligani po potrebi su na platnom spisku partija i vi se molite, veoma često, da vas ne zaskoče sa štanglama na ulici da bi vam ih nabijali u dupe jer ste homoseksualac, imate previše kratku suknju ili ste, jednostavno, odlučili da javno kažete šta mislite o njihovoj ideologiji, izjavama i akcijama. Prvo se molite zbog sopstvenog zdravlja, a odmah nakon toga i zbog pakla koji vas čeka (ukoliko ste dovoljni hrabri da ih tužite) u vrzinom kolu pizdunske milicije, amoralnih advokata i nenadjebivih korumpiranih sudija. Jasno vam je da na prvo ročište ima da čekate bar godinu dana. Jebiga, sudovi mnogo rade. I to loše.

- Bili ste dovoljno ludi da otvorite svoju privatnu firmu, a niste se utalili sa nekim iz značajnih partija. Prvo su vas iskarali na 500 šaltera, pustili vas da čekate mesecima, a onda, taman kad ste krenuli sa poslom su vam poslali poresku inspekciju da ih dojite svojom jadnom, malom i tek izraslom privatničkom sisom. Koja nije izdržala dugo. Na kraju, nemate više svoj biznis. A i nemate više pare sa kojim bi ste likvidirali svoju firmu.

- Kulturni prostor ne postoji jer ga je preuzela Šabanska inicijativa. Rođak od nekog Glavonje je svirao harmoniku na venčanjima i ispraćajima, pa ga je to kvalifikovalo da preuzme lokalni Dom kulture. Prijatelj od Mudonje je namešten u gradske kulturne komisije jer je bio par puta u pozorištu. Ili imate ambiciozne, a netalentovane persone koje se guraju i laktaju do funkcija da bi razrešili svoje komplekse i demonstrirali nam, konačno, svoju viziju i talenat. Koje nemaju.

- I Tako Dalje... do Dna.

Ovako izgleda sadašnjost ukradene budućnosti. Brod tone, a pacovi nismo mi. Oni će da ga napuste sa sve pokradenim sirom, a mi ćemo da idemo na after partije u potpalublju utopijski simulirajući iluziju "opuštenog" života. I opušteno ćemo da potonemo.

Slobodan je u pravu. Zbog čega da čekamo na njih da se smisle koga da nam poture da bi nas po ko zna koji put zajebali na izborima? Genijalno rešenje je da mi smislimo ko nama odgovara pa da ga nagovorimo da stane ISPRED SVIH NAS I ZA NAS. Nekoga ko ima muda, ko ima herca, ko ima zdravu pamet i viziju, ko ima obrazovanja i ličnog dostojanstva. Vreme je da prestanemo da kukamo za Đinđićem i svim propuštenim šansama.

Srbijanka Turajlić za predsednika. Ili premijera.

Jer

SAMO SRBIJANKA SRBIJU SPASAVA

Na deo njene kompleksne, ali nadasve jasne i precizne ličnosti, vas je podsetio Slobodan u ovom tekstu.

Beograd mon amour 33

2011-10-02T13:51:00.003+02:00

Reka Sava (pogled sa splava Brodić)

Hund Menschen LXXXVII

2011-09-30T17:26:00.002+02:00

meditacija / OdRd

2011-09-28T11:41:00.001+02:00

White Beauty

meditacija / OdRd

2011-09-26T17:53:00.001+02:00

Who is The Chicken Now?

Beograd mon amour 32

2011-09-25T12:16:00.003+02:00

Nevesinjska